DRUŠTVENI MIT O VUKU KARADŽIĆU

( ILI  PRIČA O KRILATOM VUKU I SEDMOGLAVIM AŽDAJAMA )

 

Nikola Jovanović

 

U prvoj polovini 19. veka , paralelno sa burnim političkim događajima, tekla je i rasprava o Srpskom jeziku koja je ukazivala na oštre društvene podele i nesklade.Ova polemika je, delom, proistekla iz "opštih društvenih neuskladjenosti koje su se javile kao posledica složenih istorijskih procesa i mnogobrojnih,lako uočljivih, diskontinuiteta u istorijskom razvoju srpskog naroda"[1] Kao mogući modeli razvoja srpskog jezika  stajali su suprodstavljeni jedan drugome NARODNJAČKI KONCEPT  SRPSKE KULTURE-oblikovan tokom 18 veka među Srbima u Turskoj u vidu  usmenog  narodnog stvaralaštva i GRAĐANSKI KULTURNI KONCEPT koji se javlja krajem 18 veka i proizilazi iz srpskog društva u Habzburškoj monarhiji.Savremenici  su aktere ovog sučeljavanja nazivali " starovoljama" i "novotnicima"[2]

U politički kriznim vremenima 19 i 20  veka "gunj i opanak" (odnosno civilizaciju narodnjačkog koncepta razvoja srpske kulture koju su  simbolizovali) odgovarali su populističkoj retorici različitih  društveno političkih  struja.Nasuprot tome građanske tradicije srpske kulture su zanemarivane i negirane. Usled  toga "predstava o srpskom seljaku ( i mitologizovana ) ličnost Vuka Karadžica predstavljaju  vazne simbole kolektivnog identiteta"[3].

U formiranju društvenog mita o Vuku Karadžiću treba posmatrati tri  osnovna stereotipa koja su komplementarni delovi jedne celine.

     --    STEREOTIP O RASPRAVI, kao "borbi, "ratu", "revoluciji", "frontu"...

     --    STEROTIP O VUKU kao pozitivnoj ličnosti- "heroju" koji je "dobio rat", narodnom geniju "koji je                                            

            izvršio kulturnu revoluciju

--    STEREOTIP O PORAŽENIMA- antiherojima,Vukovim protivnicima, oponentima u raspravi koji su   

            demonizovani na razne načine

 

 

Fond znanja ( ujedno i izvor stereotepa ) iz koga nastaju udžbenici, obrazovna literatura, publicistički radovi ( tekstovi u štampi, brošure, prilozi na radiju i televiziji ), umetnička dela crpi se iz naučne literature[4], koja ce u daljem  toku ovog rada biti pod lupom razmatranja.Nastanak mita će se  pratiti kroz trostepenu gradaciju elemenata duž koje se stereotipi formiraju.

a)    pojednostavljenje-uprošćavanje složene situacije i rasprave početkom 19. veka

b)     vrednovanje koje se nameće na bipolarnoj opoziciji " dobro-loše", "novo-staro", "pobeda-poraz"...

c)     identifikacija koja se ostvaruje aktuelizovanjem  događaja iz prošlosti i stavljanjem u savremeni kontekst

 

 

STEREOTIP O RASPRAVI

 

pojednostavljenje:

Iskrivljenje ( pojednostavljenje predstave o vrlo komplikovanoj polemici nastale su upotrebom ternina "borba", "rat", "revolucija", kojim se rasprava karakteriše.Aleksandar Belić piše : " Bilo je to gotovo stihijska borba"[5],

dok Miodrag Popović kaze: "U kritici (sa Vidakovićem) se vodio dvoboj dvojice književnika (...) u stvari tukla se bitka oko toga ko će dalje voditi srpski narod [6] (...) Vuk je povukao granicu između dvaju knjizevnih frontova te je tako počeo otvorenu bitku za novu srpsku književnost" [7]

Ova svojesvrsna predstava " borbe" i "rata" je pojačana povezivanjem sa društveno političkim previranjima tog doba i pripisivanjem karaktera neizbežnog i nužnog.Tako Jovan Deretić kaže da je " Vukova revolucija produžetak društveno političke revolucije... " [8] a Vaso Milinčević da je " Vuk bio čedo ustanka i njegova kulturna revolucija produžetak je i osmišljavanje društveno političke revolucije izvršene ustancima pocetkom 19. veka"[9].

Sa publicističke strane može se navesti primer književnika Ive Andrića koji je to video kao " (...) pravi , dugogodišnji rat u kome je bilo kao u svakom ratu, pobeda i poraza, junaštava i izdaja, heroja i stradalnika , plašljivaca i prebega. " [10]

Formiranjem tzv. "fronta" i svrstavanjem  na drugu stranu " granice " Vukovih oponenata, napravljena je, može se reći, veoma redukovana (a time i pojednostavljena) slika ondašnjih dogadjaja jer su zanemarene činjenice da su međusobne razlke između Vukovih oponenata (na pr. Vidakovića i Stratimirovića nasuprot Hadžića i Sterije ) faktički bile mnogo veće nego između Vuka i Hadžića  ili Vuka i Sterije.

 

 

 

 

 

Drustveni mit o Vuku Karadzicu

vrednovanje:

Na prethodno pomenutim ostrim kontrastima "pobeda-poraz", "novo-staro", došlo je do uprošćavanja kao što je već rečeno,  veoma komplikovane situacije (po pitanju rasprave)  prve polovine 19 veka.

Ljuba Stojanović (karakterišući dela i knjige Vukovih protivnika) piše : "Ali sve su to bili poslednji izdisaji stare generacije , koja nije imala nikakva uspeha.Pobeda je bila izvojevana".[11] Na ovakvoj osnovi se formiraju dalje predstave o "početku" i prekretnici kojom počinje novo doba.Za Aleksandra Belića nema dileme : " Vuk je kidao sa proslošću".On je revolucionar koji stvara  novu književnost sa novim jezikom.Za tu književnost su bili potrebni novi ljudi kao i oni iz naroda. "[12] Ovim zapravo počinje uobličavanje društvenog mita oVuku Karadžiću i njegovom delu.

 

identifikacija:

Predstavlja krajnji korak u zaokruživanju stereotipa.Poistovećivanjem ON=MI čitalac postaje sam akter "Vukove borbe", koja sada postaje " naša" i time se postiže uverenje o aksiomatskoj ispravnosti.Miodrag Popović daje slikoviti primer: "Istovremeno smo trijumfovali u prozi,lirici i drami; moglo bi se dodati u naučnoj raspravi" [13]

 

 

MIT O VUKU

 

Mit o Vuku Karadžiću kao pozitivnoj ličnosti i heroju izgrađen je sa dve činjenice koje čine racionalnu osnovu za njegov razvoj.To su zvanično prihvatanje Vukove reforme 1867. koja je prvobitno bila zabranjena a drugo je neosporni značaj njegovog  rada  kojim  je  napravljen veliki usek u srpskoj kulturi 19 veka.

 

pojednostavljenje:

Prikazivanjem Vuka(njegovih osobina i delatnosti) uvek u dobrom svetlu stvorena je krajnje pojednostavljena  predstava o njemu kao bezgrešnom i apsolutnom dobru.Ovaj proces je tekao u tri pravca:

     - isticanje Vukove donkihotovske uloge

- veličanje njegovih osobina

- racionalisanjem njegovih slabosti koje se opravdavaju krajnim ciljem

Donkihotovski kareakter njegove "borbe" nameće se iz konstrukcije " sam protiv svih " (iako su u njegovom radu prisutne i ideje  Dositeja, Save Mrkalja, Kopitara i dr.) Tako Ljuba Stojanović piše : "Ustati protiv takvog shvatanja knjizevniog jezika ,objavivsi rat svima, to je mogao uraditi takav čovek koji je bio slobodan od svojih tradicija, i koji je jasno shvato proste istine koje je od Kopitara naučio" [14]. Na ovo se nadovezuju Vukove osobine koje se isticu u superlativima. Po Beliću je "Vuk Karadžić bio bolešljiv čovek.On je sačuvao patrijarhalni način života i prema porodici i prema prijateljima i znancima.Bio je dobar drug i vrlo nežan otac i muž." [15]

Epiteti političkog karaktera  su zaokružili sliku Vukove ličnosti. Mihajlo Stevanović tumači sadržaj Vukovog pisma iz 1832 Knezu Milošu na sledeći način : " Ovde se Vuk pokazuje kao neustrašivi borac za narodna prava za istinsku slobodu, za pravu demokratiju" [16] dok Miodrag Popović gotovo poetski piše:"(...) Dalekovid, krilat revolucionar bio je Vuk (...) Vukov lični šarm u doticaju sa ljudima, pronicljivost, realističko procenjivanje situacije, entuzijazam i slavoljublje, lukavost i snalažljivost, upornost i nesalomivost, kao i sposobnost da svuda nađe prijatelje, pokrene ljude i organizuje smišljenu borbu za ostvarivanje oredjenog cilja- sve su to osobine koje govore o Vukovom državnom i političkom talentu" [17]

Jednoj ovakvoj ličnosti sve je bilo podčinjeno i prilagođavano-od epohe pa do nacionalnih institucija koje su tu da podrže njegov rad. Jovan Deretić ističe :"Ustanak je uvod u  najznačajnije poglavlje srpske kulturne istorije, i poglavlje o Vuku Karadžiću i njegovoj reformi srpskog književnog jezika, književnosti i kulture" [18] , dok Belić objašnjava osnivanje Društva srpske slovesnosti 1841. sledećim rečima :"Samo osnivanje tog društva značilo je protest protiv gonjenja Vukovog rada i njegovih dela, a to je pokazivao do izvesne mere i rad Društva " [19]

Ovako okarakterisanom čoveku se sve neprimereno stavlja u funkciju konačnog cilja i predstavlja nužnost za njegovo ostvarivanje. Miodrag Popović ga opisuje : "(...) Vuk je po prirodi bio odmeren,grub samo kad se brani (...) smelo je kazivao istinu protivnicima u lice ali surovost u obračunavanju sa protivnicima nije mnogo odgovarala njegovom karakteru.Nju je nasledio od  Kopitara..."[20] Ovakvom glorifikacijjom Vukove ličnosti stvorena je podloga za vrednovanje njegovog rada.

 

 

vrednovanje:  

kojima su uloga i delo Karadžica glorifikovani , izvršeno je na osnovu teza o "nužnoj pobedi" odnosno " neminovnosti pobede".One su dodatno potkrepljene argumentima "da je moralo tako biti" ,da je Vuk bio "naročito posvećen" za izvršenje " svetog dela" i dostizanje "svetog cilja" .Istaknut svojim osobinama. Vuk je

 

Drustveni mit o Vuku Karadzicu

 

 gurnut u prvi plan kao covek koji ima "više prava" da se bavi pitanjem jezika od drugih.Zbog toga što je bolje razumevao stvari od svojih protivnika i za razliku od njih uvek isticao činjenice i istinite iskaze stvara se predstava da su  oni drugi (oponenti) koristili lažne argumente.

Ljuba Stojanović ističe: "Vuk se za svoje vreme pojavio rano.Njega savremenici nisu mogli razumeti" [21]. Iznošenje niza ovakvih argumenata upravo čine osnovu za stvaranje  stereotipa da je jednostavno moralo tako biti" a o Vuku samom na osnovu niza pripisanih mu  legendarnih i mitoloških osobina koje poseduju junaci te vrste, kao " tvorcu" i "začetniku".Ljuba Stojanović konstatuje : " (...) Vukov rad je u tom pogledu besmrtan (...) Zato je i Vuk besmrtan, i njegovi učenici nisu preterali nazvavši ga "ocem novije srpske književnosti" [22] dok je kod Belića Karadžić "revolucionar naročite vrste ,neobičnih sposobnosti,otac naše narodne kulture,pokretač i materijalnog i duhovnog u našem narodu na narodnoj osnovici."  [23]

Sa polja racionalnog, Vukovi epiteti polako prelaze granicu onog opipljivog i uplivavaju u polje iracionalnog-mističnog, spiritualnog što dovedi do formiranja predstave o novom mesiji.Popović kaze da " on, neosetno, postaje centralna ličnost srpske književnosti i kao kakvom magijom vezuje druge za sebe "[24] ,a Belić se nadovezuje konstatacijom da je "Vuk osećao da on ne radi za jedno pokolenje ili jedan vek.On je  tako bio ispunjen svojim misionarstvom da je uvek smatrao da u svakom pojedinačnom slučaju daje računa o onome sto govori svim pokolenjima koja će za njim doći" [25]

Vrhunac iracionalnog, čime je dat završni potez u glorifikaciji Vukovog lika i dela je predstava o "svetom cilju " zbog čega se on i njegov rad ne dovode u pitanje.Na ovaj način je vrednost Karadžićevog dela kompletirana i ustanovljena kao stereotip odnosno mitska predstava u svesti srpskog naroda.Iz ovako argumentovane misionarske delatnosti i uloge mesije nameću se vrednosni sudovi da je Karadžić bio bezuslovno u pravu i da mu je shodno karakteru njegove misije sve bilo dopušteno u cilju donošenja konačnog rešenja.

 

identifikacija:

To jest završni element u formiranju stereotipa, predstavlja aktuelizacija njegovog "svetog dela" čiji smo mi danas baštinici; jer kako kaze Belić : "Vuk Karadžić je danas naša nacionalna kultura" * dok za Andrića : " Vuk svojom reformom predstavlja u stvari narod  koji nadire iz duboke pozadine u koju ga je potisnulo osmanlijsko vladanje " [26]

 

    

VUKOVI PROTIVNICI

 

Zbog pojednostavljenja rasprave i formiranja bipolarne opozicije MI-ONI , sve ono što stoji nasuprot Vuku (koji je dobar čovek,genije,mesija...) automatski ima negativnu konotaciju. Pošto je Vukova delatnost prihvatana kao aksiom nastoji se da se usmeri i dokaže neispravnost i neodrživost drugih ideja.Ovim se stereotipi o " ispravnosti" i " neminovnosti" Vukovog puta samo dodatno nadgrađuje.

 

pojednostavljenje:

Ostra polemika, kakva je bila ovo pocetkom 19. veka izazvala je buru strasti pa su i sami ucesnici onoj drugoj strani pripisivali najrazlicitije epitete.Kao što je pojam "rat" izvršio uticaj na karakter same polemike koja je vođena tako će ovaj rečnik postati osnova za formiranje kasnijih stereotipa o karakteru Vukovih oponenata (neistomišljenika).

Jernej Kopitar sve one koje ne pišu ili neće da pišu narodnim jezikom naziva "nazovi naučnicima i mračnjacima"[27]. Ovo je samo dodatno pojačalo predstavu "fronta" sa čije druge strane su svrstani svi Vukovi oponenti ( bez obzira na međusobne razlike ).Ta činjenica daje opet za posledicu organizovanost i koordiniranost akcija na kojima se insistira u literaturi. Belić piše: "...protiv Vuka je bilo celo književno pokolenje, zbog  toga što su se Vukovom reformom krnjila njihova prava i crkvene i državne vlasti kao čuvara tradicija (...) [28] Tako su oni stajali prema Vuku  kao jaka falanga povezani cvrstim vezama... " [29]

Ono što je dodatno izdiglo Vukov rad i  delo jeste i nipodaštavanje ostalih učesnika u raspravi kao i zagovaranje da je opšta  situacija u to vreme bila vrlo kritična-zagađena. Po Aleksandru Beliću " on je morao da pobedi (...) jer može li se dopustiti da jedan narod bude vođen od nadri književnika koji hoće na silu da mu načine i nametnu veštacki književni jezak... " [30] dok je za Popovića sve to bila " novosadska popovija luda i lažljiva advokacija za kojima su se povodili drugi slojevi..." [31]

Nisu samo protivnici demonizovani i napadani.da bi se potkrepila ona "činjenica" i dočarala kritičnost situacije sa prezirom je isticana i omalovažavana ondašnja čitalacka publika.Tako se Stojanović pita :
"koliko je borbe i napora trebalo da se savladaju predrasude i nastrana mišljenja
celog ondašnjeg književnog sveta pa i ogromnog broja čitalačke publike.

 

 

Drustveni mit o Vuku Karadzicu

 

vrednovanje:

je izvršeno na osnovu "logičkog" zaključivanja pošto je prethodno udarena jaka osnova navedenim uprošćavanjem, jer šta je drugo mogla izroditi " jaka falanga" ,koju su činili "nadri književnici", "bezumnici", "popovija luda" i "nastrane i zaostale čitalačke mase" ?!

Stereotip o antiherojima zasnovan je na tezi da su svi oponenti bili isti-problematični  bez jasnog koncepta a njihovo obrazovanje nipodaštavano i relativizovano, što je verovatno reakcija na činjenicu da je sa druge strane "fronta" bio čovek koji nije imao regularno školsko obrazovanje.Tako je Vuk imao posla "sa klevetnicima" ,koji su "širili laže o Vukovoj ličnosti,kršili postojeće zakone " [32] , "zbog mržnje koja im je služila kao narkotik za psihičko smirivanje, sujete i zavisti".[33] Iza ovog  sledi omalovažavanje ideje i koncepata.Stojanović jasno naglašava da "oni uistinu nisu znali sta je jezik ni sta je otografija uopšte (...) [34] dok su za Živana Milisavca "svi oni, naravno sem Vuka, bili diletanti u tom poslu." [35]  Dakle, sve što je bilo vezano za Vukove oponente bilo je obezvređivano, da bi se sa druge strane istakla Vukova delatnost i to jasno ukazuje na mitotvorstvo . "Mizernom obrazovanju Vukovih oponenata stečenom na 'provincijskom' Univerzitetu u Pešti suprodstavljeno je 'pravo' obrazovanje koje je Vuk Karadžić stekao samim boravkom u Beču i druženjem sa Kopitarem". [36]

Konačan potez u stvaranju negativne slike tj. antiheroja predstavlja uzimanje " istorije" kao pokazatelja valjanosti naučnog rada i ideja , pa tako M. Popović piše :" Bilo je najzad,i nevernih toma, večitih sumnjala kao i ljudi bez istorijske perspektive,bez vizije budućnosti" [37] dok Berislav Nikolić konstatuje : " Izgubivši definitivno, ionako labavu podršku istorije, pristalice slavenoserpskog jezika ulazile su iz greške u grešku " [38]

                                                                           

 

POSLEDICE, ODJECI,  REAGOVANJA

 

Mit o "krilatom Vuku" koji je u "velikom ratu za srpski jezik" , "potpuno potukao ondašnje protivnike stvaran na ovaj nacin duboko je usađen u kolektivno pamćenje i društvenu svest srpskog naroda.Međutim, danas se javljaju i dijametralno suprotne teze kao reakcija na krajnosti i insistiranje da postoji samo jedno dobro, a koje su nastale po istom onom mehanizmu koji smo prethodno razmotrili.

Sada se ide u drugu krajnost opisujuci Vuka kao negativnu pojavu u srpskoj kulturnoj istoriji, kao kulturno zlo, "austrijskog špijuna" ...

 

"amaterski i pretenciozni eksperiment jednog neobrazovanog avanturiste..."

Književnik Svetislav Basara naziva Vuka "neobrazovanim avanturistom" [39] dok je Vukovo delo za njega "ujdurma" protiv srpskog naroda.Tako Basara za neke od najvećih današnjih srpskih jada – poraza u ratu,raspad nacionalnog korpusa, opadanje nataliteta, moralnu i materijalnu bedu pripisuje zasluge upravo Vuku Karadžiću jer  " nesporazum sa istorijom vidi u domenu lingvistike"."Jezik je" , piše on dalje ,"taj koji određuje stvarnost jednog naroda i njegove istorijske domete" ?! Dakle po Basari , da se nije krenulo Vukovim putem " naša materijalna i duhovna istorija bila bi u svakom pogledu bogatija" jer kakav jezik takva i istorija , odnosno po Basari,društvene promene prate razvoj jezika a ne obrnuto!

 

"posrbitelj Balkana"

Da Vuk Karadžić nije oštetio samo srpski narod smatraju i neki  od nasih suseda.Tako je na skupu o crnogorskom jeziku na Cetinju [40] konstatovano da je " Vuk naneo veliku nepravdu Crnoj Gori i Crnogorcima (...) a posledice takvog podmuklog odnosa prema Crnoj Gori  i Crnogorcima  traju do danas."

"Crnogorci nisu shvatili", ističe književnik Jevrem Brković , "da ih je Vuk, zapisujući njihov jezik, ustvari ostavio bez njega.Karadžić je uzeo crnogorski kao obrazac za jezik koji je kasnije uprostio i učinio jasnim i šumadijskom čobanu i vojvođanskom seminaristi",dodaje Brković,nazivajući Vuka "posrbiteljem Balkana".

Tako je, moglo se čuti na skupu, Vuk sa jedne strane "osiromašio svojim propagandnim radom preko razvijene mreže rezidenata crnogorsko kulturno nasleđe ( prisvajanjem knjiga, hrisovulja, priča, pesama...) , a sa druge strane asimilovao ga u srpski nacionalni i duhovni korpus "denacinalizatorski brišuci crnogorsku memoriju i istorijske tragove".

Zbog "posrbljavanja Balkana" Vuk je i u Hrvatskoj poneo epitet antiheroja.U svom tekstu "Srbi svi i svuda" Vuk istice da srpsku naciju karakteriše štokavsko narečije čime se jasno granica " nacionlnog prostora" pomera na zapad! [41]

 

Svi ovi stereotipni  obrasci i predstave o Vuku  , kao što je istaknuto u naučnoj literaturi,  utemeljeni su na racinalnoj osnovi koja je svakako neosporna i koju čini  Vukov rad počev od reforme čijim se tekovinama i danas  služimo, pa preko sakupljačke, leksikografske, izdavačke i prevodilačke delatnosti. Međutim, posledice mita, (to jest posledice nekritičkog sagledavanja prošlosti) " su do te mere prožele kolektivno pamćenje da je

 

Drustveni mit o Vuku Karadzicu

 

potrebno uložiti mnogo napora i istraživanja da bi se mitološka potka demistifikovala i stvorile racionalne predstave o vlastitoj prošlosti" [42]

 

 

 

NAPOMENE



[1] M.Jovanovic, Jezik i drustvana istorija, Beograd 2002.

 

[2] Zivota Dra Jovana Subotica.Avtobiografija.Drugi deo.Prolece,Novi Sad 1902,s. 47.

 

[3] M.Jovanovic,Jezik...  s.83

 

[4] Najpoznatija i najcesce citirana naucna dela posvecena ovoj problematici su :

Ljuba Stojanovic,Milovan Vidakovic,Beograd 1934 ; Ljuba Stojanovic,Zivot i rad Vuka Stef. Kardzica,Beograd 1924 ; Aleksandar Belic, Borba oko naseg knizevnog jezika i pravopisa, Beograd 1935 ; Aleksandar Beli,Vuk i Danicic.Clanci i ogledi,Beograd 1947 ; Aleksandar Belic,Oko naseg knjizevnog jezika.Clanci,ogledi i popularna predavanja,Beograd 1951 ; Mihajlo Stevanovic,Vuk u svome i nasem vremenu,Novi Sad 1987 ; Miodrag Popovic,Vuk Stef.Karadzic 1787-1864,Beograd 1964. ; Miodrag Popovic.Istorija srpske knjizevnosti.Romantizam 1-3,Beograd 1968-1972 ; Miodrag Popovic,Jota,Trzic-Beograd 1981 ; Pavle Ivic,Srpski narod i njegov jezik,Beograd 1971 ; Jovan Kasic,Jezik Milovana Vidkovica,Novi Sad 1968 ; Jovan Kasic,Tragom Vukove reci.Clanci i rasprave,Novi Sad 1987. ; Jovan Deretic,Vidakovic i rani srpski roman,Novi Sad 1980. ; Jovan Deretic,Istorija srpske knjizevnosti,Beograd 1983. ; Vaso Milincevic,Tvorci i tumaci.Iz srpskog romantizma,Beograd 1984. ; Zivan Milisavac,Matica srpska i Vukova reforma,Novi Sad 1987.     Za ilustraciju nacina na koji se naucna znanja prelamaju u publicistickim radovima korisceni su prigodni spisi Ive Andrica objavljeni u periodu 1946-64, sabrani u knjizi: Ivo Andric o  Vuku Karadzicu,Beograd 1972.

 

[5] A,Belic,Borba... s.3.

 

[6] Miodrag Popovic,Vuk Stefanovic Karadzic 1787-1864,Beograd 1964, s.121(dalje:M.Popovic,Vuk...)

 

[7] M.Popovic,Vuk... , s.121.

 

[8] Jovan Deretic,"Prvi ustanak i srpsak kulture",u: Prvi srpski ustanak,Beograd 1981. , s.148,

 

[9] Vaso Milincevic,.Iz Tvorci i tumaci srpskog romantizma,Beograd 1984, s.35.(dalje :V.Milincevic,Tvorci i tumaci...)

 

[10] Ivo Andric o Vuku Karadzicu,Beograd 1972, s.14.

 

[11] Lj.Stojanovic,Vuk... , s.600.

 

[12] A.Belic,Borba... , s.34.

 

      [13] M.Popovic,Vuk... , s.387.

 

 

Drustveni mit o Vuku Karadzicu

 

 

[14] Lj.Stojanovic,Vuk... , s.728.

 

[15] A.Belic,Vuk i Danicic... , s.38.

 

[16] M.Stevanovi,Vuk i svome i nasem vremenu... , s.11-12.

 

[17] M.Popovic,Vuk... , s.141,146.

 

[18] Jovan Deretic,"Prvi ustanak i srpska kultura", u:Prvi srpski ustanak,Beograd 1981,s.161.

 

[19] A.Belic,Vuk i Danicic... , s.108.

 

[20] M.Popovic,Vuk... , s.120-121.

 

[21] Lj.Stojanovic,Vuk... , s.171.

 

[22] Lj.Stojanovic,Vuk... , s.733.

 

[23] A.Belic,Vuk i Danicic... , s.138.

 

[24] M.Popovic,Vuk... , s.114.

 

[25] A.Belic,Vuk i Danicic... , s.103.

 

[26] Ivo Andric o Vuku Karadzicu... , s.13.

 

[27] citirano prema: Lj.Stojanovic,Vuk... , s.162-163.

 

[28] A.Belic,Vuk i Danicic... , s.36.

 

[29] A.Belic,Vuk i Danicic... , s.56

 

[30] A.Belic,Vuk i Danicic... , s.42

 

[31] M.Popovic,Vuk... , s.155.

 

[32] M.Popovic,Vuk... , s.369.

 

[33] M.Popovic,Jota,Trsic-Beograd 1981, s.59.

 

[34] Lj.Stojanovic,Vuk... , s.478.

 

[35] Z.Milisavac,Matica srpska i Vuk... , s.141.

 

[36] M.Jovanovic,Jezik... , s.162.

 

[37] M.Popovic,Jota... , s.59.

 

[38] B.M.Nikolic,"Vukova jezicka revolucija"... , s.240.

 

Drustveni mit o Vuku Karadzicu

 

[39] uporedi:Svetislav Basara,NIN 19.7.1996,Beograd

 

      [40] "Vuk Karadzic i Crnogorci" skup o crnogorskom jeziku na Cetinju,6.6.2004.

 

[41] U clanku "Srbi svi i svuda" Vuk Karadzic je pisao : "Iz svega ovoga sto je ovdje kazano vidi se da se juzni Slaveni svi osim Bugara po jeziku djele na troje:prvi su Srbi,koji ovore sto ili sta ( i po cemu se prema Cakavcima i Kekavcima mogu nazvati Stokavci ) i na kraju slogova ne promjenjuju "i na o" , (...) ; Trece su Slovenci, ili kao sto ih mi zovemo Kranjci, koji mesto sto govore kaj ( po cemu ih nasi i Kekavcim zovu )  (...) medju Slovence idu i danasnji Hrvati u Vermedji Zagrebskoj, Varazdinskoj i Krizevackoj ( ...) Sto se tice broja ovijeh juznijeh Slavena izmedju sebe, ja bih rekao da ce Stokavaca biti najmanje tri puta onoliko koliko i Kekavaca i Cakavaca zajedno a Kekavaca opet bice mnogo vise od Cakavaca" ( Karadzic, [1848] 1896:295).

 

[42] M.Jovanovic,Jezik... , s.190.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Drustveni mit o Vuku Karadzicu